Kućne minijature

- Mama se naljutila kako sam sudove ređala.
- Nisi na njen način.
- Bog-te-pita koji je njen način.
- Pusti je, ona je mnogo uvredljiva.
- Ma da, ego – manijak..
- Igumanija?!

“Kafana je moja sudbina, ona mi je tebe uzela, kafana je moja istina, ženo jedina..!”
- Vidi Toma Zdravković na tv-u!!
- To je pevao dok je bio živ..

- Mama, a ti voliš ovog smarača Kuzmića, a?
- El volim pudlice? Volim..

- Pusti je Ivana!!
- Koga bre Milice?
- Mamu!!
- Pa to su moje ruke! Ko da pusti mamu?
- Pa mama.

- Mama, el sam lepa?
- Jesi Milice..
- Još uvek sam lepa...

- Ko je iskrivio sadržaj u mojoj pomadi?!!

- Majka, imam crvene fleke na belim bermudama. Jel se skida to?
- Nije valjda od vina!?!!!!!!
- Nije, od krvi.
- Preseče me, ma skida se...

- Vratio sam ručni sat jedan sat unazad.
- Što? El bilo obaveštenje da se „vreme menja“?
- Jok. Što?!
- Kako što? Što si onda vratio sat unazad?!
- Ček da pozovem 95.

Džentlvumn

Postojale su mnoge mogućnosti za život među nama. Ali te mogućnosti su potrošene kroz laži. Da nisu već potrošene, ovaj akutni bol ne bi postojao. Danas, taj akutni bol deo je pročišćenja, ozdravljenja i plima olakšanja. Hvala bolu, akutnom. I lažima, jer da nije njih pomislila bih da se stvari čine iz pravih razloga?!

Toliko mnogo stvari uzimamo zdravo za gotovo. Bacamo nesvesne udice verovanja, kao paukove niti, prihvatamo izjave koje nedvosmisleno ugrađujemo u naš sistem verovanja o datoj osobi. Na primer: On kaže: Napolju je zima, oko 12 stepeni celzijusovih, nebo je vedro, obuci kaput, onaj sivi, čizme navuci takođe. On kaže: Nikad u životu nisam prevario svoju ženu. Ona kaže: Ti si divan otac. On kaže: To dete mi nedostaje i kada sam sa njim. On kaže: Ako je zeleno i mrda, žaba je! Ona kaže: Ti tako otmeno hvataš žabe! On kaže: Ne interesuje me utakmica večeras, ali gledaću, kažu da je od značaja. Ona kaže: Ovo je moj prijatelj. Ne viđamo se često. On voli fudbal, ne mene. On kaže: Kako se osećaš povodom toga što se dešava između nas? Ona kaže: Kako se ti osećaš?


Timski rad u laganju jako je bitan. Za početak, ne postoji mogućnost za istinito i činjenično okrivljavanje suigrača za laž, jer lažima lažete lažova. Možda pomislite da lažući brinete o osećanjima druge osobe više nego o svojim? Biti iskren znači biti ranjiv. Biti ranjiv znači izgubiti kontrolu. U stvari, izgubiti kontrolu znači izgubiti svoje ime, težinu, visinu, titulu.
Elem, podsvest ne trpi neistinu. Osoba koja laže dobija amneziju. Čovek je zbunjen. Sebi nejasan, nebistar, pomalo lud, mahnit, nepredvidiv i paranoičan. Bezmalo slučaj za stručnu pomoć. On bi možda u jednom trenutku da ne slaže, al ne može, izblokiran je, laže iz navike, to je stil, način života, preživljavanja, a civilizacija je naopaka, pa je eto i on takav.

Ali, pričajući o lažima i konkretno o mnogim mogućnostima za život među nama, otvara se pitanje istine. Jedan častan odnos zaslužuje da se upotrebi reč ljubav, jel da? Jedan častan odnos dva bića zaslužuje da se pomene reč sloboda. Častan odnos zaslužuje da se pomene reč poverenje. Jedan častan odnos zaslužuje da se pomene reč poštovanje, zar ne? Biću džentlvumn. Povlačim se iz ovog međusobnog laganja. Zaista.
Iako svaku pravu stvar trebalo je još juče uraditi, reče Marfi.

... Leonard Cohen ... The Partisan ...

Bez amputacije, molim!

Tuđa su mi pokajanja uvek teško padala.

Nije ih bilo puno, tek par.

Ali, nikad nisam razumevala ljude kojima je teško da se izvine.

Nako verbalno.

Sopstvena pokajanja uvek sam volela.

Ali, ponekad bi bilo suviše kasno i ostajala bih obezrečena.

Pomalo amputirana.

Amputacija i jeste rezultat tvrdo-glupo-kukavičje glave.

I to je okej.

Legitimna stvar. Stvar Univerzuma i ravnoteže.

... Goribor ... Sjajne niti ...

Pomozi Bože

Pre par godina, sestrić Bogi svečano je objavio svojoj majci:

- Mama, promenio sam se!! Jedem dva sendviča ujutru i spavam popodne!


Bilo je nečeg u toj rečenici što me iznova vraća na rezneživanje.

Menja se i Milica. Ulazi iz faze u fazu, neprimetno steže obruč oko mene, a onda ga otpusti. Igra se sa mnom. To iziskuje moju promenu. Prilagođavanje. Povremeno otupljivanje. Razdraganost. Ljutnju. Melanholiju. Sreću. Umor. Uživanje u umoru. Razočaranost sobom, ushićenje sebe se. Obruč se vidljivo steže i ne mogu da budem sigurna da li sam napravila dobar potez. Bog je negde jako bio milostiv prema meni, te mi je podario tu devojčicu krupnocrnih očiju. Ali zaglavljena sam duboko. Nisam sigurna koliko sam dobra u svemu ovome?!
I ne zajebavam se kad se to pitam. Ali tražili ste, gledajte!

Promena iziskuje samosvest, dobar brushalter, gaće što ne stežu, udobne cipele, ali i bacanje omiljenog brushaltera, gaća i cipela. Promena traži ludost. Opuštenost. Bistrinu. Ne voli kukavice. Voli ratnike. Superheroje. Promena te voli. Koliko ti voliš promenu, toliko će ti biti dobro. Promena traži odgovornost za sebe se. Za krupne odluke. A odgovornost za krupne odluke niko ne preuzima tako lako. Možda rođena mama ako je pitaš. Niko se ne zajebava sa tuđim odlukama. Niko ništa ne preporučuje čak i ako pitaš. Niko ne savetuje i ne preporučuje u tuđim promenama. Moraš biti siguran u to što radiš. Moraš biti siguran i čvrst kada te dilema piči po sred mozga nudeći ti utaban put ili slabo vidljivu prtinu. Možeš da se ljutiš na Boga što te ne ušuškava, možeš da huliš:

I oprosti mi Bože, ali mi živimo u neodnosu. Ljutim se na tebe, ne verujem ti, zatvaram se i ne opuštam. A osećam se usamljeno bez tebe. Ovde nisi svojom voljom, svojom odlukom, namerno si odstupio, nudiš mi seriju, a ja oću film. Ćutiš jebem ti i šalješ mi neka sranja od znakova! Stojiš na drugom kraju, s nekim petim društvom, a ja sam prestrašena da te pozovem. Gledam te sa svih obala i iznevereno plačem. Kažeš mi da umem da hodam po vodi. Pa umem, ali ajde sa mnom!
Pa s tobom sam!, kažeš. Ti i ja smo jedno, volim te, samo mi veruj.
Čekam jebenu pravdu da se osvrneš danas na mene kad mi trebaš. De si? Golo si sranje!!! Držiš mi crveni karton u vis, sve sam žute potrošila, grešim li? Hoćeš da drhtim pred tobom?, provociram. To hoćeš? Sranje bre, sad ćutiš. Veliko sranje. Odustajem. Ja sam tvoje dete ko ona tamo i onaj tamo! Ne razumem te više.


Iznevereno dete u meni plače. Znam da budem golo sranje. Da se ni malo ne razlikujem od svojih dužnika, iako znam da sreća stanuje iza malih vrata, iako znam da je prihvatanje promene ključ živosti i odglavljenosti. Tako mi malo hrabrosti fali da koraknem. I tako mnogo lenjosti moram da se odreknem. Lenjost je moj najveći greh.

-----------------------------------------------------
Obuva cipele, uzima kišobran.
Izneverena kupuje Loto tiket.
Kiša se sliva niz njen kišobran.
Trči uz stepenice do stana.
Pere sudove. Riba kupatilo. Usisava sobu.
Razmišlja o Dubaiu.
Tamo nema duvanja.
Fotoreporter Britanac zaglavio u zatvoru zbog džointa pikavca.
Možda bi volela da bude Očajna Domaćica u Dubaiu, ali uz sve glagole koje mogu pobrojati. Nisu bitni, tj bezobrazni su.
O Bin Ladenu i sličnosti njenog strica sa njim.
O kancelariji penzionog fonda.
7, 9, 29, 20, 5, 8, 11, popunjava Loto tiket.
Aj Bože pomozi!, kaže u sebi.

Noša

Od peska torta može da se napravi.

Lončići, grabulja, lopatica, prazne jogurt čašice.

Sunce.

Krema za sunčanje. Zaštitni faktor 50.

75 ml - 615 dinara.

Crevo. S pištoljem. Lavor.

Voda poželjna u svakom obliku.

Sandale za vodu. Ili protiv vode.

Pun džak suvih stvari.

Dvorište.

Juče je poljubila tortu od peska.

I drugaricu A.

Ljubav.

Spremaš čorbicu.

Batak, celer, šargarepa, krompir, kocka za supu.

Kuhinja.

Piškiš na miru.

Pušiš.

Kupatilo.

Pogledaš sobu.

Slegneš ramenima.

Pustiš muziku.

I dalje sisa palac.

Ne seda na nošu, ali ja sedim.

… Portishead … Sour Times …

KKN

Konacna odluka pada.
Nezaustavljivo.

Spremna za povraćanje

Palo mi je na pamet da možda i ne moram ovoliko biti umorna. Jer bila bi prava pizdarija biti konstantno umoran ovako. Ali, šta me to najviše umara?
Recimo da mi je pun k priča. Što tuđih, a što mojih. Recimo da mi je pun k dokumentaraca iz života. Tuđeg prenemaganja. Ali i svog. I tevea npr.

Dugogodišnja moja drugarica, sedevši na mom stoletnom trosedu, postavila mi je jedno krajnje bezazleno pitanje. Šta gledam na teveu.
Znaš, ja ne gledam ništa. Tako sam joj rekla.

- Ovaj, a šta je s tobom Ivana?
- Pa ništa jebote, mora li biti nešto sa mnom ako ne gledam jebeni teve ekran?
- Ne znam, čudno mi to. A šta radiš?
- Čitam? Spavam?
- To?!
- Da, baš to! A pošto se moj život napravio na jednu malu ratnu priču, sada se bavim i strategijom, ali i nabijanjem radoznalih na kolac.

Ironija neshvaćena, a ja volim ironijom da se branim. I trezna sam, ali danas osećam se nekako pijano. Gledam u njene plave oči i pomišljam kako je njoj do jaja. I kako bi bila lepša da ne boji kosu u plavo. Da treba malo da se podgoji. Da ode na more. Da...

- Ne šališ se?, S. me je prekinula..
- Pa i ne., odgovorila sam mrtvo.

Onda sam osetila umor od tog pitanja. Ili dva, tri umora sabijena u jedan. Ako postoji jedinica za merenje umora, čime bi ga izmerili? Barima na primer? Oćutala sam svoja pitanja, a S. je gucnula svoju kafu i nakrivljene glave povukla dim cigarete.

Jedne druge večeri, jedna druga S. i ja sedele smo ispred palanačkog muzeja i bistrile nako naduvane da li je praška šunka ukusnija urolana ili iseckana. Da li se ukus hrane promenio iz objektivnih razloga ili je to subjektivitet prouzrokovan našim godinama? Onda smo tupile o siru, napravljenom na stari i nov način. O Feti ili Zlatiborcu. Kikirikiju ili pistaćiju. Pici ili pljeskavici. Krofnama ili uštipcima. Mleku domaćem ili tetrapak mleku. Punjenim paprikama ili sarmama. Pasulju. Čorbastom ili prebrancu. Kupusu, podvarku ili ribancu...
O svojim životima ne. Ama ne!
A ja, tako sam želela da joj iznenada ne ispovraćam svoju gnojavu dušu po sred one klupe gde smo divanile, da sam svaku priču o siru, jajcima i pasulju produbljivala do idiotluka. I uspelo mi je.
Otišla sam kući zadovoljno - nezadovoljna, oćutala na svojoj wc šolji petnaestak minuta, ušla tiho na prstima u sobu, posmatrala M celih pola sata dok spava i sklupčala se u krevet, neopranih zuba i nogu. Pre nego sam utonula u san, upitala sam se može li jedinka krvne grupe A+ postati vremenom neka druga krvna grupa?

Nekako, ljudi vole da me pitaju. I da dahću ako im pričam svoju priču. Zato valjda ne volim više da pričam svoj ratni dokumentarac. Dok tako dahću, a ja im pričam ovo, te ono, te drugo, te treće, oni pomalo i gube dah. Mogla bih nekog tako i da ubijem. Ipak, moj ratni dokumentarac traži velike uši. One dedeće, stare, raspakovane, meke i pihtijaste. One, koje slušaju sa upijajućom tišinom, bez dahtanja i bez onanije. One koje ne bulje. Ne sude. Ne savetuju. Koje veruju, ali pomalo i ne veruju. Jer duša mi je zagnojila. Čujem je kako vrišti duž celog tela i tera na plač, na kotrljanje, plivanje i spavanje po 165 sati odjedared. Ali, mali fašista u meni čuči pored i ne da joj ni da makne tako zagnojenoj. Granatira svakog ko nije argumentovan, ko nije jednom bio brodolomnik ili olupina iz istog žanra.

Elem, izrendala sam limunovu koru, dodala čašu jogurta, stavila na kosu. Pakovanje, da kosa ne cveta. Opasan recept. Pocrnela sam. I M. je takođe. Juče sam bila svedok tuče. I dalje reagujem istovetno. Stegne mi se grlo, srce prolupa, noge se tresu. Imam 34 godine. Ljudi mi govore razne stvari. Da moram da znam neke osnovne stvari. A ja ništa ne znam. Niti mogu da pričam. Em me mrzi, em mi se vokabular srozao, a publika koju imam i nije neka. Em ne čuje onaj ko treba da čuje, em ne razume ko treba da razume. Pričam u lonac kad mi dođe. Sama sebe slušam i razumem, dok ne zagnojim. Daljinski ne koristim. Čitam. Slušam Šabana Bajramovića. Mirišem vazduh, a nemam daha. Ni inspiracije.