jAGODINA

I dok se moj dragi Konjanik kurva po Južnim li Amerikama, meni ostaje da uzdišem. Za našim razgovorima. Za zajedničkim otvaranjem puteva duša. Ili mi pak ostaje da dišem. Ipak Konjanik shvativši da nema kud, i da bi se povratkom u Srbiju opasno zajebao, počeo je opet da slika. Da ostane tamo. 
Čitam te dugačke mejlove s malo španskog, malo srpskog i malo engleskog. 
A onda me on na kraju zamoli da mu pišem duga srpska partizanska pisma. Jer sam ja jedina Partizanka ostala.
I pišem mu, ali ne znam više šta. O tome kako je M. dobila 7 zuba, kako i dalje noću spava, ali se sve ranije budi, da je skinut švedski povoj, da živim sa opasnim igračima, da se svesno prilagođavam životu koji nisam vodila, da je igra normalna pojava, nadmudrivanje, ljutnja i srdžba. Da su u moj život manje više svi uključeni, a da sam ja iz istog potpuno isključena. Da se osećam ponekad kao da sam završila isti. I da sam ga bacila hijenama da se zasite. Da na mahove ne znam ko sam. Da i dalje ne umem da se borim sa svojim Okeanskim Osećanjima. Da nisam spavala tri jebena meseca kad se M. rodila. Da me pičila postnatalana depresija. Da me i sada piči, ali manje, nežnije, finije, nako civilizovano, sofisticirano. Da to u "Mojoj bebi" nisi mogao da pročitaš da uopšte postoji. Da je "Moja beba" jedna sektaška novina. Da se ponekad osećam isfrustrirano kad ne razumem šta mi ovo dete govori vasceli dan. Da se ponekad plašim svojih osećanja prema njoj, da je volim, da je moja baterija, da me smori ko niko, da ne voli kad je usrana, ni kad nisam tu, da je lepa, a čini mi se posledicom mojih prethodnih volja, u budućnosti ćemo dobiti jednu opasnu i lenju...žensku vagu.

Miiiisim, trla baba lan. Bole ga za to. Konjanika. Ljudi vas vole onakve kakvi ste bili u trenutku kad su vas zavoleli. Mogu vam biti najbolji prijatelji, ipak će se malo distancirati od tog vaseg novog Ja. Ili će vam, da upotrebimo eufemizam samo malo dati više vremena...
Ipak, kakvi ste im se tada, nekada sviđali, telepatski će vam slati poruku da ovo vaše novo Ja malo mnogo mrsi muda i tako to. Takve Promene nisu poželjna kategorija. Budi onakav kakvog te znam. Kakvog te volim. I Prihvatam. Ne mogu da razmatram tvoja stanja. I sranja. Ne mogu, čuješ li me Partizanko? Toliko si ratovala, gde je korist od toga? Zar se zadovoljavaš primirjem? Hladnim ratom? To ne da ne liči na tebe, nego te TAKVU ne mogu voleti. Telepatija je čudo, makar se taj neko jebavao po Mexicu ne znam koliko km daleko od vas - Partizanke.
...
U izvesnoj meri, napišem mu takođe, da usmeravajući svoje motorne aktivnosti i pretvarajući sebe u mašinu, ignorišem veliki broj materijala koji mi dolazi u svest. Ali da ih pritom sanjam. Ako spavam. Da zbog toga nisam sjebana. Ali da mi je zajebano. I da prvi put u životu nemam viziju šta će ispasti od ovog drkanja đonova po kući i avliji. I da sam prilično sama. I da zbog te samoće, osamljenosti, samovanja, ne znam više kako da joj/mu dam ime, pretvaram li se u Boga ili životinju? (Da bi živeo sam, čovek mora biti životinja ili Bog...F. Niče.) 
...
Znam da je buljio u neka moja pisma ko tele. Da je plakao. Da se smejao. Da se obradovao svakom mejlu. Da je bio tužan. Jer to je neko ko poznaje moju mapu duše.
...
Javio se posle par dan. Kao da je istraživao celu moju promenu i pokušavao nako empatično i polno muški uđe u žensku majčinsku kožu i vežbajuči toleranciju na meni, shvati i prošparta mojom novom mapom duše. Te da mi kaže da on ceo svet prođe, Jagodinu nigde na nađe...

Ta Jagodina me je naterala da sve bolekuriće i spuštene kite oteramutrilepepizdematerine. Ali, kratkoročno, jer vežbam toleranciju na njima.


...R. Clayderman...The elephant man theme...