kARTANJE

Ok, misliš da nekog poznaješ.
U trenutku kada ti svest proradi o tom nekome na neki drugi način, malo vamo, malo tamo, kad ti zasijaju sve trafo stanice u glavi, a dođe do kratkog spoja, pitanje je samopoštovanja da li ćeš ostati. Ili gledati u nedogled svoj sunovrat.

Ako vam je taj neko do juče bio najbliža osoba na svetu, ako si mu milovao gležanj, mazio ga po čelu dok spava, šašoljio ga po potiljku dok leži kraj tebe, ako si mu s radošću spremao jutarnji omlet, šta se desi kad te zadesi pustinja sa istom osobom? Kad pored sebe gledaš stranca, u krevetu, autu, na putu, u avliji, za stolom. Ko je to? I ko si onda ti? Jesi li rupa, ili zakrpa? I koliko još treba razloga da shvatiš da gubiš, da imaš katastrofalno loše karte, da tvoj protivnik ima još gore, da iako vodite neku igru, izgubili ste?!

Ne treba se jebati sa zakrpama. Ni rupama. Ako si ukopan, zakucan, sjeban, zaglavljen, ispušten od strane samog sebe, tog Nekog, Mame, Tate, Boga, Univerzuma...idi!!! Odlazi. Putuj. Beži. I budi lud. Ne želiš više da se igraš, pokidali ste krpice, jer ostali su samo šavovi, uslovi za igranje više ne postoje. I baci karte! Uzmi džoker ako je preostao. Bolje jedan džoker, nego cela dva špila.

I za promenu probaj drugačije, napravi neki drugi prilaz i pristupi tom saznanju sa velikom dozom muškosti. Muškosti, kao utvrđenom civilizacijskom etalonu hrabrosti, juriša, akcije, iako nemaš ni mudašca, niti si kuronja, nako biološki.

Neko odlazi čim shvati. Nekome treba mnogo vode da proteče. Ceo Amazon.

U nastavku, šta se dešava kad poželiš da odeš.

... Otis Rush ... Homework ...