pODSEĆAŠ mE nA mENE

Ugrabim vreme između dva bebeća plača, pelena, veša i kućnog servisa skidajući brkove, turpijajući nokte, perući kosu i igrajući. Ne spavam kad M. danju spava. Osim noću. Kad nije pun Mesec.

I onda sanjam. Zaslađuje mi život činjenica da bez obzira na sve, i dalje često sanjam jednu te istu kuću, za koju pouzdano, negde u snu znam da je na Tajlandu. Velika prizemna bela kuća, s belim dugim prozračnim zavesama koje se oslobođeno njišu kroz otvorene prozore. I znam da sam tu negde. U kući. I na Tajlandu. Mozak autopilot sanja. Možda prošle živote?

Ustanem, onda I Want You od Moloko pustim.
I razigram se.
M. me gleda.
I smeje se.
Face to face sa M.
Razume moj dancing on the floor.
Klima glavom.
Smeje se. Bele se zubi. Celih sedam.
Ruke se šire.
Noge poskakuju.
I njene i moje.
Polumrak je u sobi i lampa svetli. Ona gleda moju jutarnju senku na zidu što se giba. Dopada joj se. I sarađuje.
 

Poštovana M., rođako moja, kćeri, saradniče, sapatniče, sanjalice jedna, podsećaš me na mene!? I ako se pitaš da li je Humana zgotivljena, e nije! I ako se pitaš da li će danas padati kiša, te da li ćemo šnjurati ulicama, eto ne znam! Čipavi su ovi dani, ovaj maj. Vidiš, ne čudi se ovim oblacima. A niti ovom prolaznom Suncu. Takvo je Sunce. I ako se pitaš ima li šanse da te držim na rukama cela dva sata i kičmu da krivim, e nema! Sve dok ne odigram još malo.
Brbljaš nešto? Sama sa sobom. Opet se pitaš?Podsećaš me na mene.
Introventno ekstrovetno dete.

Nesalomiva sam igračka. I ti ćeš biti. Moraš.

... I Want You ... Moloko ...