sAMO jEDNA bUDNOST oVE nOĆI

Ta stvar sa buđenjem u mraku. Tj. to kad se probudiš, a telo pored tebe još uvek gura svoj san. Zajebana stvar. Gledaš onda to telo, to lice, te zatvorene kapke, sklopljene ruke pod bradom, telo u fetusnom ili ispruženom obliku. Taj nečiji bolekureći mir.

Ti, kao probuđeno telo možeš da pokušavaš dalje, zaklapanjem očiju, sklupčavanjem ruku, nogu, opuštanjem stomaka, ispravljanjem kičme, podglavljivanjem vrata, dok Uspavani u svom raznobojnom lavirintu komunicira sa svojom podsvešću, cokće, mljacka, udiše, izdiše, meškolji i okreće se.

Poželiš onda da spavaš sam. Sam. Am. Mmm.

Da izabereš svoj nivo sna. Kakav god bio. Jer ovako probuđen pratiš tuđi nivo i jedino što radiš je osluškivanje tog tela s tvoje desne strane. I čini ti se da više nemaš ni sna ni vazduha, a ni svoje telo. Tako ostaneš gladan sebe i svog sna. I dubokotonućeg dna.

...

Sedim u krevetu već dobrih dva sata, a onda skupim svoje ćebe i ostavljam to uspavano muško telo iza sebe. I svoju budnost, neka mu je. Ustajem, razvlačim svoje ćebe za sobom, ušetam u kuhinju, popijem malo vode, otvorim frižider, zatvorim ga. Zapalim cigaretu, a ne prija mi, vuče me sve dalje od mog dubokonućeg dna.
Razbuđena prilazim prozoru, razvlačim venecijanere plave boje, a mrak i ulična bandera se druže, nako neprirodno sjedinjeni, radi mira, uličnog, radi baraba što vrebaju noću, radi mene, tebe, radi, radi...
Okrenem se, trosed mi se smeši. Sklupčam se na njemu. Usporavam ritam, disanje i tonem u regeneraciju. Padam, upadam, kotrljam se, ne ozleđujem se ni jednom džombom, ni jednim kamenčićem... klizim, kotrljam se. Eto me.
A onda je tek Probuđeni došetao iz spavaće i dodirnuo kažiprstom moje rame. Stajao je nad mojim usnulim telom i probudio ga rasplinjavajući moj kotrljajući mir.

- Šta radiš tu?
- Spavam.
- Što tu?
- Pa zato.
- Hrčem?
- Ne hrčeš.
- Pa?
- Nerviraš me.
- Što jebote, šta sam ti uradio?
- Nisi ništa, sem što spavaš.
- Pa šta ako spavam?!
- Pa ništa.
- Ti nisi normalna.
- Ej?!
- Šta bre ej?
- Znaš kako spavaš?
- Prosvetli me!?
- Bolekureći. Tako spavaš. I to me jebeno nervira.
- Ti nisi normalna!
- Jesam.
- Nisi.
- Jesam.
- Nisi.
- Jesam.
- Nisi.
- Nisam!

Stajao je iznad mene sekund dva. A onda me je deo te ličnosti poljubio u čelo. I otišao u spavaću sobu. Čula sam ga kako se namešta i uvlači pod ćebe. Moja prijateljica Budnost mi se opet nasmešila i mene dovoljno dobro Probuđenu dodirnula, ne kažiprstom, već me zagrlila.

... Kate Bush ... Constellation of the Hart ...