Betty Boop

Pa dobro, opet imaš višak! Ako se jediš zbog toga, onda si budala. Stegla bi ga, zagrlila, lupila po nosu, gricnula za uvo. Kap po kap, i napili biste se. Od čega, nije bitno od čega! Pijani, grizli bi se za ramena.

Ne mogu da kažem da smo dobro. Mučeni svojim strastima, alavošću, besom, porocima, otkrili smo najmračnije dubine naših duša. Te se i stidimo istih. A to nije dobro, ali je tako.

Onda kupiš grejp, dodaš malo meda i limuna, izblendiraš, popiješ, osetiš kako se tvojim venama širi toplota, mada ipak malo gorka.

E, umorna sam. I on je.

Prevrćem očima kao Betty Boop.

I eto patimo, ali opraštamo jedni drugima. Do izvesne granice. Ipak, ta granica je rastegljiva kategorija, kao trudnički stomak.

Potpisujemo neko čudno životno pravilo. To da će se pre rastati ljudi koji se vole, nego oni koji se ne vole. To mu liči na neku izopačenu igru. U toj glupavoj igri, i kroz lutanja, tako nelegitimna za posmatrače, dodješ do trenutka da nam ipak fali onaj pravi Dodir. Pravog bića.

Kupila sam paštetu. I majonez. Skinula lak. Odrezala nokte, iako će mi ustrebati. Slušam muziku. Onako. Ona spava. Odemo na jezero. Sunce. Voda. Smiraj. Povratak. Moje se oči opet bude u noći tražeći onaj dodir.

Kao Betty Boop. Samo tako.