zELJOTITIS

Kazu, ukus je karakter, a karakter sudbina.
A ako je karakter kičma ljudske prirode, sta je nadogradjuje bolje nego muzika?
Ovog jutra rame uz rame M. i ja plešemo uz neki drugi ritam, a da nije Janis, Jose Padilla, Gotan, Nick Kave, Moloko, Sila, Kate Bush…plešemo uz dečiju muziku. Favorit nam je Vrlo Demokratska pesma.

Elem, sta se dešava kad poželiš da odeš? JednoNišta. Fucking Ništa.

Kad je moja draga D. rešila da ode od svoga dragog V. - e nije otišla. Nekako se spotakla o svoja stopala, zapetljala ista tako sapletena i začučala, kao čučavac. Serući do dana današnjeg. Čekajući trenutak da se stvari srede. Da kad se srede, ode, tako kaže. Kad se najmanje bude nadao. U inat, kaže... Taktika, kukavičluk, opravdanje…ili mudrost li je to? Ili gubljenja vremena? Ili nemanje načina?
Jer čekajući onaj pravi dodir, razgovor, poverenje i toplinu, čini joj se da je postala duhovno anoreksična. I da joj se smučilo podrazumevanje. I da ovako konzumirajući život, vegeterijanski, bez da je to tražila, umreće gladna i debela. Tako ti je kad si na životnoj dijeti, kad je na meniju svaki dan vodeni dan, te dan klot pasulja, pa dan boranije, a onda kupusa…dani klot života. Bez mršavljenja. Valjda zbog čekanja da se stvari srede, nako same od sebe, čekajući neki godoovski raspelet, zabode se žena i njena energija, nekad tako jasna i blistava, usahnu žena i postade Stajaća voda. I ostade debela. I gladna.

Čekam i ja rasplet neke moje situacije. Da vidimo šta će ovo još malo neodmotano klupko pokazati. Ako postanem suva reka, opomenite me. Ako prestanem da protičem, neka vas se tiče! Na vreme. Da ne odem u vegeterijance. Jer ja sam kobasicoholičar.

Dok smo M. i ja đipale uz Vrlo Demokratsku Pesmu, sa winampa se ukazala još jedna pesma:

Ista pesma svakog dana
Za večeru laka hrana
Grašak, kupus i boranija
Stopostotna tiranija.

Molim mamu, plačem, vrištim
Kao expres lonac vrištim
Ćuti mama, ćuti tata
Mene Zeljotitis hvata.

Hajde mama pesmu skrati
U mesaru neku svrati
Kostiju ću punu torbu
Radije nego ovu čorbu.

Opet ću zbog tih baksuza
Sa očima punih suza
U krevet i to pre mraka
Gladne guze i stomaka.



… Jebeš praznu tibu draga D.

kARTANJE

Ok, misliš da nekog poznaješ.
U trenutku kada ti svest proradi o tom nekome na neki drugi način, malo vamo, malo tamo, kad ti zasijaju sve trafo stanice u glavi, a dođe do kratkog spoja, pitanje je samopoštovanja da li ćeš ostati. Ili gledati u nedogled svoj sunovrat.

Ako vam je taj neko do juče bio najbliža osoba na svetu, ako si mu milovao gležanj, mazio ga po čelu dok spava, šašoljio ga po potiljku dok leži kraj tebe, ako si mu s radošću spremao jutarnji omlet, šta se desi kad te zadesi pustinja sa istom osobom? Kad pored sebe gledaš stranca, u krevetu, autu, na putu, u avliji, za stolom. Ko je to? I ko si onda ti? Jesi li rupa, ili zakrpa? I koliko još treba razloga da shvatiš da gubiš, da imaš katastrofalno loše karte, da tvoj protivnik ima još gore, da iako vodite neku igru, izgubili ste?!

Ne treba se jebati sa zakrpama. Ni rupama. Ako si ukopan, zakucan, sjeban, zaglavljen, ispušten od strane samog sebe, tog Nekog, Mame, Tate, Boga, Univerzuma...idi!!! Odlazi. Putuj. Beži. I budi lud. Ne želiš više da se igraš, pokidali ste krpice, jer ostali su samo šavovi, uslovi za igranje više ne postoje. I baci karte! Uzmi džoker ako je preostao. Bolje jedan džoker, nego cela dva špila.

I za promenu probaj drugačije, napravi neki drugi prilaz i pristupi tom saznanju sa velikom dozom muškosti. Muškosti, kao utvrđenom civilizacijskom etalonu hrabrosti, juriša, akcije, iako nemaš ni mudašca, niti si kuronja, nako biološki.

Neko odlazi čim shvati. Nekome treba mnogo vode da proteče. Ceo Amazon.

U nastavku, šta se dešava kad poželiš da odeš.

... Otis Rush ... Homework ...

sAVEST

Neki ljudi inteligentni su samo za sebe.
Ili razumeju samo deo?
Ili se pak ne trude da razumeju? A i što bi?
To su nijanse koje ja ne razumem. Niti mogu.
Uz svu pamet koju imaš ne možeš biti pored nekoga ko gleda kroz tebe.

Večeras izlazim sama sa sobom.
Mislim o tome.
Poješće me savest.
Nisam znala da je toliko imam.
Mora da je to govor duše, što bi rekao L. Tolstoj.

Evo prosrah se. Moraću da primenim pamet jednog dana.

... Skunk Anansie ... Weak ...

pODSEĆAŠ mE nA mENE

Ugrabim vreme između dva bebeća plača, pelena, veša i kućnog servisa skidajući brkove, turpijajući nokte, perući kosu i igrajući. Ne spavam kad M. danju spava. Osim noću. Kad nije pun Mesec.

I onda sanjam. Zaslađuje mi život činjenica da bez obzira na sve, i dalje često sanjam jednu te istu kuću, za koju pouzdano, negde u snu znam da je na Tajlandu. Velika prizemna bela kuća, s belim dugim prozračnim zavesama koje se oslobođeno njišu kroz otvorene prozore. I znam da sam tu negde. U kući. I na Tajlandu. Mozak autopilot sanja. Možda prošle živote?

Ustanem, onda I Want You od Moloko pustim.
I razigram se.
M. me gleda.
I smeje se.
Face to face sa M.
Razume moj dancing on the floor.
Klima glavom.
Smeje se. Bele se zubi. Celih sedam.
Ruke se šire.
Noge poskakuju.
I njene i moje.
Polumrak je u sobi i lampa svetli. Ona gleda moju jutarnju senku na zidu što se giba. Dopada joj se. I sarađuje.
 

Poštovana M., rođako moja, kćeri, saradniče, sapatniče, sanjalice jedna, podsećaš me na mene!? I ako se pitaš da li je Humana zgotivljena, e nije! I ako se pitaš da li će danas padati kiša, te da li ćemo šnjurati ulicama, eto ne znam! Čipavi su ovi dani, ovaj maj. Vidiš, ne čudi se ovim oblacima. A niti ovom prolaznom Suncu. Takvo je Sunce. I ako se pitaš ima li šanse da te držim na rukama cela dva sata i kičmu da krivim, e nema! Sve dok ne odigram još malo.
Brbljaš nešto? Sama sa sobom. Opet se pitaš?Podsećaš me na mene.
Introventno ekstrovetno dete.

Nesalomiva sam igračka. I ti ćeš biti. Moraš.

... I Want You ... Moloko ...

jAGODINA

I dok se moj dragi Konjanik kurva po Južnim li Amerikama, meni ostaje da uzdišem. Za našim razgovorima. Za zajedničkim otvaranjem puteva duša. Ili mi pak ostaje da dišem. Ipak Konjanik shvativši da nema kud, i da bi se povratkom u Srbiju opasno zajebao, počeo je opet da slika. Da ostane tamo. 
Čitam te dugačke mejlove s malo španskog, malo srpskog i malo engleskog. 
A onda me on na kraju zamoli da mu pišem duga srpska partizanska pisma. Jer sam ja jedina Partizanka ostala.
I pišem mu, ali ne znam više šta. O tome kako je M. dobila 7 zuba, kako i dalje noću spava, ali se sve ranije budi, da je skinut švedski povoj, da živim sa opasnim igračima, da se svesno prilagođavam životu koji nisam vodila, da je igra normalna pojava, nadmudrivanje, ljutnja i srdžba. Da su u moj život manje više svi uključeni, a da sam ja iz istog potpuno isključena. Da se osećam ponekad kao da sam završila isti. I da sam ga bacila hijenama da se zasite. Da na mahove ne znam ko sam. Da i dalje ne umem da se borim sa svojim Okeanskim Osećanjima. Da nisam spavala tri jebena meseca kad se M. rodila. Da me pičila postnatalana depresija. Da me i sada piči, ali manje, nežnije, finije, nako civilizovano, sofisticirano. Da to u "Mojoj bebi" nisi mogao da pročitaš da uopšte postoji. Da je "Moja beba" jedna sektaška novina. Da se ponekad osećam isfrustrirano kad ne razumem šta mi ovo dete govori vasceli dan. Da se ponekad plašim svojih osećanja prema njoj, da je volim, da je moja baterija, da me smori ko niko, da ne voli kad je usrana, ni kad nisam tu, da je lepa, a čini mi se posledicom mojih prethodnih volja, u budućnosti ćemo dobiti jednu opasnu i lenju...žensku vagu.

Miiiisim, trla baba lan. Bole ga za to. Konjanika. Ljudi vas vole onakve kakvi ste bili u trenutku kad su vas zavoleli. Mogu vam biti najbolji prijatelji, ipak će se malo distancirati od tog vaseg novog Ja. Ili će vam, da upotrebimo eufemizam samo malo dati više vremena...
Ipak, kakvi ste im se tada, nekada sviđali, telepatski će vam slati poruku da ovo vaše novo Ja malo mnogo mrsi muda i tako to. Takve Promene nisu poželjna kategorija. Budi onakav kakvog te znam. Kakvog te volim. I Prihvatam. Ne mogu da razmatram tvoja stanja. I sranja. Ne mogu, čuješ li me Partizanko? Toliko si ratovala, gde je korist od toga? Zar se zadovoljavaš primirjem? Hladnim ratom? To ne da ne liči na tebe, nego te TAKVU ne mogu voleti. Telepatija je čudo, makar se taj neko jebavao po Mexicu ne znam koliko km daleko od vas - Partizanke.
...
U izvesnoj meri, napišem mu takođe, da usmeravajući svoje motorne aktivnosti i pretvarajući sebe u mašinu, ignorišem veliki broj materijala koji mi dolazi u svest. Ali da ih pritom sanjam. Ako spavam. Da zbog toga nisam sjebana. Ali da mi je zajebano. I da prvi put u životu nemam viziju šta će ispasti od ovog drkanja đonova po kući i avliji. I da sam prilično sama. I da zbog te samoće, osamljenosti, samovanja, ne znam više kako da joj/mu dam ime, pretvaram li se u Boga ili životinju? (Da bi živeo sam, čovek mora biti životinja ili Bog...F. Niče.) 
...
Znam da je buljio u neka moja pisma ko tele. Da je plakao. Da se smejao. Da se obradovao svakom mejlu. Da je bio tužan. Jer to je neko ko poznaje moju mapu duše.
...
Javio se posle par dan. Kao da je istraživao celu moju promenu i pokušavao nako empatično i polno muški uđe u žensku majčinsku kožu i vežbajuči toleranciju na meni, shvati i prošparta mojom novom mapom duše. Te da mi kaže da on ceo svet prođe, Jagodinu nigde na nađe...

Ta Jagodina me je naterala da sve bolekuriće i spuštene kite oteramutrilepepizdematerine. Ali, kratkoročno, jer vežbam toleranciju na njima.


...R. Clayderman...The elephant man theme...

sAMO jEDNA bUDNOST oVE nOĆI

Ta stvar sa buđenjem u mraku. Tj. to kad se probudiš, a telo pored tebe još uvek gura svoj san. Zajebana stvar. Gledaš onda to telo, to lice, te zatvorene kapke, sklopljene ruke pod bradom, telo u fetusnom ili ispruženom obliku. Taj nečiji bolekureći mir.

Ti, kao probuđeno telo možeš da pokušavaš dalje, zaklapanjem očiju, sklupčavanjem ruku, nogu, opuštanjem stomaka, ispravljanjem kičme, podglavljivanjem vrata, dok Uspavani u svom raznobojnom lavirintu komunicira sa svojom podsvešću, cokće, mljacka, udiše, izdiše, meškolji i okreće se.

Poželiš onda da spavaš sam. Sam. Am. Mmm.

Da izabereš svoj nivo sna. Kakav god bio. Jer ovako probuđen pratiš tuđi nivo i jedino što radiš je osluškivanje tog tela s tvoje desne strane. I čini ti se da više nemaš ni sna ni vazduha, a ni svoje telo. Tako ostaneš gladan sebe i svog sna. I dubokotonućeg dna.

...

Sedim u krevetu već dobrih dva sata, a onda skupim svoje ćebe i ostavljam to uspavano muško telo iza sebe. I svoju budnost, neka mu je. Ustajem, razvlačim svoje ćebe za sobom, ušetam u kuhinju, popijem malo vode, otvorim frižider, zatvorim ga. Zapalim cigaretu, a ne prija mi, vuče me sve dalje od mog dubokonućeg dna.
Razbuđena prilazim prozoru, razvlačim venecijanere plave boje, a mrak i ulična bandera se druže, nako neprirodno sjedinjeni, radi mira, uličnog, radi baraba što vrebaju noću, radi mene, tebe, radi, radi...
Okrenem se, trosed mi se smeši. Sklupčam se na njemu. Usporavam ritam, disanje i tonem u regeneraciju. Padam, upadam, kotrljam se, ne ozleđujem se ni jednom džombom, ni jednim kamenčićem... klizim, kotrljam se. Eto me.
A onda je tek Probuđeni došetao iz spavaće i dodirnuo kažiprstom moje rame. Stajao je nad mojim usnulim telom i probudio ga rasplinjavajući moj kotrljajući mir.

- Šta radiš tu?
- Spavam.
- Što tu?
- Pa zato.
- Hrčem?
- Ne hrčeš.
- Pa?
- Nerviraš me.
- Što jebote, šta sam ti uradio?
- Nisi ništa, sem što spavaš.
- Pa šta ako spavam?!
- Pa ništa.
- Ti nisi normalna.
- Ej?!
- Šta bre ej?
- Znaš kako spavaš?
- Prosvetli me!?
- Bolekureći. Tako spavaš. I to me jebeno nervira.
- Ti nisi normalna!
- Jesam.
- Nisi.
- Jesam.
- Nisi.
- Jesam.
- Nisi.
- Nisam!

Stajao je iznad mene sekund dva. A onda me je deo te ličnosti poljubio u čelo. I otišao u spavaću sobu. Čula sam ga kako se namešta i uvlači pod ćebe. Moja prijateljica Budnost mi se opet nasmešila i mene dovoljno dobro Probuđenu dodirnula, ne kažiprstom, već me zagrlila.

... Kate Bush ... Constellation of the Hart ...