Ti i ja, ne živimo zajedničke živote, već tvoj i moj. Ja brinem o svom i ti o svom. Ako smo bili jedna duša, postali smo dve. Ako smo bili dva tela, sad nas je opet dva. Opipljivih kontura. Čvrsto odvojeni, kostimima, kostima, mišićima, noktima, kapcima. Ono što smo bili se ne briše, već dopisuje u registar skretanja sa puta.
Ovo sunce što izlazi iza svake trake venecijanera dotiče i tvoje i moje lice. Umivamo ta lica, peremo te guzice, nevidljivo se izvlačimo jedno drugome iz naručja, zaboravljamo osmehe i lepotu ostavljanja otiska usne na usnu.
Brinemo sada o svojim pojedinačnim životima. Treba spasiti svoj i ne uplitati tuđi. Treba stegnuti svoj i ne pustiti ga. Ko i svaki strah, ne bi li imali legitimno opravdanje.
Evo nas! Pogledaj u izlogu ta dva naša tela, blago povijena. Ustrašena sam od tebe, a vidim i ti od mene. Ili si ti meni neko iz prošlog života? Jer poznato mi je sve. I ova ulica, i brojevi, i mirisi, i neka osećanja, a nešto sam već čula. Sveprisutan deja vu, sa svim podvrstama, deza veki (vec dozivljeno), deza senti (vec osecano), deza vizite (vec poseceno) i deza entendi (vec cuto, oslusnuto, cuveno). Je li ovo s tobom učenje? Vojnički ostav?
Bez imalo srama što cupkamo zaglavljeni, bez snage da determinišemo svoje greške, da damo odgovore jedno drugome, samoslobodni da se odaljavamo sve više i više, mi koračamo kolosecima i vagonamo drumovima. Bez da se vraćamo na pravi put.
A ako je ovo samo deo božansko univerzumskog plana, what about determinizam?
Ti bre eto Postojiš kao neko ko je moje srce vratio na mesto. Posle dugo godina. Ali ga i izmestio. Poverenje i predavanje sam opet stavila pod sumnju, a ima li išta gore od nje? Dalje...otkrivam koliko i kako ćutiš. I kako lažeš kad progovoriš. Talanetovano i lepo. I kako uporno grešiš, a podlo se kaješ. To je taj determinizam. A pitanje je da li ovu životnu putanju plaćamo samo zbog trenutka hemije, a ne karmičkih baljezgarija?
Evo, sklapam ruke i prekrštam noge. Gledam svoje lice u ogledalu. Mogla bih da učinim ovo, da izbegnem ono, da napravim izbor, da uhvatim rešenje pod ruku, zavrnem sumnji uši, jer znam koje je, da..da...a onda ipak naglo, sebe oslobodim Odgovornosti. Jer ja sam maratonac. I trčim još uvek. Da ne budem kriva. Jer ja znam šta je podlo kajanje.
... Peter Bjorn & John ... Young Folks ...
Ovo sunce što izlazi iza svake trake venecijanera dotiče i tvoje i moje lice. Umivamo ta lica, peremo te guzice, nevidljivo se izvlačimo jedno drugome iz naručja, zaboravljamo osmehe i lepotu ostavljanja otiska usne na usnu.
Brinemo sada o svojim pojedinačnim životima. Treba spasiti svoj i ne uplitati tuđi. Treba stegnuti svoj i ne pustiti ga. Ko i svaki strah, ne bi li imali legitimno opravdanje.
Evo nas! Pogledaj u izlogu ta dva naša tela, blago povijena. Ustrašena sam od tebe, a vidim i ti od mene. Ili si ti meni neko iz prošlog života? Jer poznato mi je sve. I ova ulica, i brojevi, i mirisi, i neka osećanja, a nešto sam već čula. Sveprisutan deja vu, sa svim podvrstama, deza veki (vec dozivljeno), deza senti (vec osecano), deza vizite (vec poseceno) i deza entendi (vec cuto, oslusnuto, cuveno). Je li ovo s tobom učenje? Vojnički ostav?
Bez imalo srama što cupkamo zaglavljeni, bez snage da determinišemo svoje greške, da damo odgovore jedno drugome, samoslobodni da se odaljavamo sve više i više, mi koračamo kolosecima i vagonamo drumovima. Bez da se vraćamo na pravi put.
A ako je ovo samo deo božansko univerzumskog plana, what about determinizam?
Ti bre eto Postojiš kao neko ko je moje srce vratio na mesto. Posle dugo godina. Ali ga i izmestio. Poverenje i predavanje sam opet stavila pod sumnju, a ima li išta gore od nje? Dalje...otkrivam koliko i kako ćutiš. I kako lažeš kad progovoriš. Talanetovano i lepo. I kako uporno grešiš, a podlo se kaješ. To je taj determinizam. A pitanje je da li ovu životnu putanju plaćamo samo zbog trenutka hemije, a ne karmičkih baljezgarija?
Evo, sklapam ruke i prekrštam noge. Gledam svoje lice u ogledalu. Mogla bih da učinim ovo, da izbegnem ono, da napravim izbor, da uhvatim rešenje pod ruku, zavrnem sumnji uši, jer znam koje je, da..da...a onda ipak naglo, sebe oslobodim Odgovornosti. Jer ja sam maratonac. I trčim još uvek. Da ne budem kriva. Jer ja znam šta je podlo kajanje.
... Peter Bjorn & John ... Young Folks ...
