Od večito zahvalnih sam. I od onih koji se preispituju u vezi svake nezahvalnosti. I svoje i tuđe. Eto, duboko se zahvaljujem na periodu koji je iza mene. Kažem svako malo: „Hvala bogu na ovom malom paklu.“ I tako.
Jer taj mali pakao me je naučio kako da očekujem.
Recimo da tog muškarca o kojem često mislim ne zamišljam nikad pored sebe. Da u svojim mislima o njemu nikad ne spojim svoje usne sa njegovim. Tek jedino što smem jeste da stojim pored njega i pustim ga da mi slučajno dodiruje lice vrhovima prstiju, pa onda namerno...
Ne znam šta bih o njemu napisala.
Da je daleko? Da. Daleko je. Ima nešto u tome. Ta daljina između nas daje mi alibi da bez ikakvog rizika zamislim vezu koja nas spaja. Da ga iznova prepoznajem kroz duhovne ukuse, a možda i gastronomske.
Rekla bih da sam prestravljena pri svakoj pomisli da se desi vir između nas, ali da tišina kojom smo obuhvaćeni već jeste taj vir.
Da pauze između tišina jesu iznova pronađeni i iščezli osmesi.
Da osećam da ova samoća postaje brutalna i vulgarna stvar.
Da moj neputujući život poprima banalan naslov.
I da sam zahvalna na svemu. I na postojanju tog muškarca.
Svaki tekst ima neki odlomak kojeg onaj ko piše treba da se reši. Ali ga ostavlja svesno, uporedo permutujući u glavi rečenice koje bi bile adekvatna zamena, ili ih izostavljajući. Recimo ovaj prethodni je taj.
0 коментара:
Постави коментар