kAKO tVOJE fIOKE u gLAVI?

- Kako tvoje fioke u glavi?
- Odlično. A tvoje?
- Još su u haosu.
- Moraš mnogo da čistiš. To je prvi deo i najteži. Prepakivanje je već šminka.


Kada ste izgubljeni, vreme je relativna kategorija, pokušavate da ga zauzdate, kontrolišete i planirate svoj dan, sat, minut, trenutak. Vreme postaje vaša teskoba, ono vas opominje da giljate u malim cipelama, da vam se pantalone uvlače u dupe i da ste npr džabe sekli nokte. To je kao da raspoređujete svoju kob i odlažete je za neki drugi trenutak. A trenutak jeste sve, jer se iz njega rađa strast.

Vreme kojim sam ja obavijena polako je dobilo svoj statut. Kao preduzeće. Tako da sam i ja postala preduzeće.

*

Elem, nas dvoje puno razgovaramo, ne umemo da ćutimo, sem kada poželimo da se uvalimo jedno drugom u zagrljaj. Tu strast otkrivamo postepeno i iznova. Moja krv ne krčka kao pre, nema ljutih začina u njoj, nema zaprške, belog, crnog luka, nema toga. Jednostavno je. I lepo. Prepoznajem svoju novu staru krv. Kao da je odjednom pročešljala svoje kapi kroz mega vodenu turbinu i vratila se čista. Kao takva mi pumpa srce da se oči zacakljuju, ramena više ne tonu ka grudima, a ruke nalaze svoj mir.

Postoje pisci koje iznova čitam. Kao kada viđate omiljene prijatelje, tako se i sa njima viđam. Dirasova je ta. Dovoljna je njena jedna reč da me pokrene. Da ona nije napisala „Ljubavnika“ ne znam šta bi bila moja inicijalna kapisla u životu. Ne znam. Stvarno. Knjigu je teško napisati, treba je voditi, treba je pustiti, besomučno kratiti, i namerno ostavljati poneki višak. Za nju je potrebno vreme, ludost, izgubljenost i nađenost u isto vreme, sloboda u prstima i da vam telo vrišti od rečenica koje stoje izukrštane kao londonski andergraund. Dirasova je bila alkoholičar. Povremeni. Da se nije bavila pisanjem bila bi potpuni alkoholičar. Ona je uspela svoju kob da pretvori u nešto. Osećam da je bezglavo pisala. Nepodnošljivom lakoćom. To se oseća u njenim rečenicama. One naprosto stoje kao prijateljice.

Tugujem za nekim ljudima. To je moja kob. Fale mi. Moj kukavičluk se s godinama pomalja kao planina i ja ne dam da se zavežem za ikoga. Jer će taj neko otići. Sa osmehom. Sa obećanjem da će doći, a ja verujem u reči i verujem u njihovu moć. Ali to je nepodnošljivo jer ljudi trućaju i izazivaju mi teskobu. Srce mi odjednom kuca brzo, da bi se steglo kao zaleđeno pile u zamrzivaču.
Moć reči i na primer Monti Pajton? Najsmešniji vic koji je pobio naciste?

Kasnije, kad neko ode ja tako malo umrem. To je jedan od najtežih poslova u životu. Tu nema objektivnog mišljenja. Jer ljudi jednostavno nedostaju.
Odlazila sam i ja. Kad više ne volim, mogu da prepoznam patnju u čoveku kojeg ostavljam. Znam da nedostajem, ali znam da ne mogu da budem tu. I to bude neizdrživo. Ne biti tu gde te neko želi. Zato zamisliš sebe kako otvaraš ta zajednička vrata i vidiš da povratak traje nekoliko sekundi, da si sebe već izbrisao. To je još jedno umiranje, a od umiranja se čovek svakako umori. Valjda jer stanje ljubavi bez patnje ne postoji. Ali to nije tužno. To je tako.

*

Jedna istina postoji, a mi ne znamo koja je. Istina je da je sve jedno, i da je jedno sve. Ovaj tekst ne može da bude protivteža toj istini. Ovaj tekst je još jedna nevinost, ništa više.