vOJVOTKINJA

Ima žena koje čuvaju svoje muškarce i ima onih koje ih ne čuvaju.

Elem, ja sam od onih žena koje vole i da bacaju, da ne čuvaju. Toga se moja majka uvek grozila, jer ona čuva sve. Sve što je mogla iz zadnja četiri veka da sačuva, ona je sačuvala. Kad pogledam sobu u koju je smestila svog muškarca, tj mog oca i stvari koje tamo čuva, vidim arhiviranje njenog života po epohama. Sa svim tim stvarima, odavno potrošenim, spremnim za kantu ili u najboljem slučaju za Crveni krst, u toj magli andramolja, šešira, cipela, ćupova, posteljina, ćilima i torbi moj otaj mrda.

Gmiže. Spava. Piše pesme. Puši. Ćuti. I sanja.

Ako postoji osoba na koju mogu da se naljutim najviše na svetu to je on.

Ako me je iko voleo u životu, to je bio on.

Ako je iko voleo svoju porodicu, to je on.

Ako je iko bio jebena stranka od žena u porodici, to je on.

A kad bude umro znam da će mi pored nemerljive tuge isto toliko biti žao što ga nisam još više volela.

Ja eto muškarce ne čuvam i puštam ih da klize niz ili uz svoju putanju. Želim im dobro. Opasno stanje je kad se rastajem od njih ravnodušna i hladna kao led. Srećna okolnost je što ih volim. Nesrećna je što ih ne čuvam. I tako, u krug.

Ovog pretposlednjeg sam pustila niz vodu dajući šansu i sebi i njemu da nam bude bolje. Zapravo, prestala sam da ga volim.

Od poslednjeg sam morala da pobegnem ne bi li sačuvala zdrav razum iako sam ga volela. Niko nije bio takav zid kao on. I ni od koga o sebi i svojim tamnim stranama nisam naučila više od njega.

Simpatiju o kojoj sam toliko mislila prošlog leta, danas dok gledam njegov izraz lica, nekako mi dođe žao. Shvatim da je moja zaljubljenost progalopirala i rekla mi da sam ipak živa nakon brak debakla.

Ponavljam sebi da ne mogu ceo život tragati za ljubavnikom iz romana, ali ja to radim. I oprostite mi na tome, i ja ću sebi oprostiti što živim u romanu Džejn Ostin.

Ima još nešto, ono suštinsko u meni: strah od ponovnog započinjanja

Shvatam jedno: izgubiću svoju slobodu, jer gajim uverenje da niko nije toliko širok da mi posle izvesnog vremena ne merka moju slobodu.

Ah da, kad je već reč o slobodi, Konjanik se posle četiri godine pojavio i svečano izjavio kako ga zabole dupe za ženski rod. Sedela sam preko puta njega i posmatrala ta čvrsta ramena, te ruke, to lepo lice i duge prste kako se razmahuju po vazduhu moje sobe, dok se njegova vilica otvarala kao neki mehanizam iz Rata zvezda, pritom urlajući na žene, na žene, na sve te žene, na ceo taj svet ludila muško-ženskih odnosa u kojem se svi igraju. Urlao je na romantiku, mistiku i svemu sličnom. U jednom trenutku je primetio da sve to govori meni, jednoj ženi i jasno mi dao do znanja da ja jelte ne pripadam tom „establišmentu“ o kojem tako razborito priča.

Ne znam da li sam trebala da mu se zahvalim, poklonim svoju nenevinost ili nešto drugo. Sve to bi bilo neprimereno, obzirom da je Konjanik odlučio da se zauvek propederiše ostavljajući žene ad akta i šireći svoje ručice ka muškarcima.

- Što ti to meni pričaš? I ja sam neka žena valjda., upitala sam ga.

- Valjda., odgovorio je.

Ni Konjanika eto nisam sačuvala.

Danas sam dobila poziv da na svadbi mog starog druga budem vojvotkinja. Moje je kaže da otkupim pevca kad budemo kod mladinih. O ostalom će se raspitati, ne zna ni on.

- Što ja?, pitala sam budućeg mladoženju.

- Jer hoću da to budeš ti., rekao je .

- Ali ja nisam muško. To se zove "vojvoda"! Kontaš?

- Pa?

- Imaš toliko drugara!

- Imam.

- Biću vojvotkinja., izgovorila sam posle malo ćutanja.

- Kaže se vojvodica.

- Kako god.

... Marianne Faithfull ... Young Girl Blues ...