Gumuš

I tako, treba putovati. Videti, omirisati vozove, preleteti milje, baciti svoj ranac niz planinu i kotrljati se zajedno sa njim. Treba putovati. Sve ne bi li našao sebe, pod morem, u vazduhu, u zemlji ili na vrhu planine. Ne bi li video nekim drugim očima svoju kuću, luster, ćebe i ljude.

Šta se dešava kad svoje putovanje završiš tamo gde si ga počeo? Nekako zatvoriš krug i u krugu si ti. Taj krug nije tvoje igralište, iako ga gledaš sa unutrašnje strane. I nije ti tesno.

A ti vidi vako. Zažmuri, zamisli svoj put i kako si došao do kruga u kojem jesi sad.

Shvatiš da ono što se najvažnije desilo, desilo se na samom startu, samo to nisi prepoznao. U tome je kvaka sa krajevima. Da bi shvatio neki od krajeva, moraš da shvatiš početak. U njemu čuči odgovor. I negde je duboko u tvojoj peti.

Moram da ti kažem ovo. Ja se u stvari zalažem za laž, jer ako ovo zoveš istinom, radije ću lagati. Ako ova salva gluposti, pravdanja, zavlačenja, titranja i igranja jeste istina ja bih najradije tu istinu da povratim. Ili da iskenjam. I kažem: „Gumuš“.

(Gumuš je interna šala nas par ljudi. Kad se dobro iskenjaš, dobro je svečano i domaćinski reći: „Gumuš“.)

...