Gotovo da gotovije ne može biti

Danas si se javila.

Ono što duboko u sebi znam i osećam negde kroz daljinu šuma, asfalta, ravnice, šumadijskih brda i kamiona na autoputu što nas razdvajaju, je da si aktivirala moje nedostajanje za tebe.  

Nedostajem ti.

Rekla si.

Da se nadaš da ću se jednom ipak vratiti.

Rekla si i to.

Znaš, kad to izgovoriš, naježim se i vrate se slike.

Ti i ja podno stepenica sedimo i bistrimo svet od postojanja kosmosa do tvrdoće kuvanog jajeta.

Vrate mi se slike našeg odmorišta.

Mačke koja nam se mota oko nogu.

Sunca koje prži i zbog kojeg plačem kao dete.

Tišine ravnice koja nas obavija.

Svojih stopala koja više ne vidim.

Tebe na rolerima i kako me tvoje prisustvo spasava.

Vrate mi se i kadrovi amnezije.

Toga se prirodno ne sećam, ali se dobro sećam nesećanja.

Ali samo na trenutak.

S tim je tako gotovo da gotovije ne može biti.

Miris tvog brata davno je iščezao sa mojih obraza kao nesreća koja te zadesi sa prikrivenom bolešću.

Ta bolest jeste virus koji te zadesi da budeš skroz amputiran od samog sebe.

Bolest koja te natera da postaneš najgora verzija sebe.

Sa nekim.

Ko takođe postane najgora verzija sebe.

Sa tobom.

Pričala sam o tome pre neki dan sa Jedincem.

O nastajanju najbolje verzije samog sebe.

Jedinac to postaje hteo to ili ne. Zna li on to ili ne.

Danas, jedno se drugom pribiližimo, potom zadrhtimo. Toplina. 
Mislim da se više neće čuti neprijatna buka iz mojih usta.

Reči koje stoje neizgovorene opisuju bića koja bi da ostanu da žive tu, ali da ne umru u drugome.

Postoji mali strah. Smemo li ovako da se volimo.

moja je ljubav - Majke