Očevi. Pavle. Muškarci. Majke. Taxi.

Postoje legende o očevima.
O tvom ih ima. O tome kako je bio dobar čovek. A jeste. 
Ima ih i o mom. S tim da je moj još uvek živ. Doduše klimavo živ, ali živ.
Sećam se tog našeg sustreta pre 10-ak godina, tvoja soba i zvezdice na plafonu. Uveliko je bio načet. Sećam se da nije hteo lekove. Sedela si preko puta mene i očajički pokušavala da shvatiš zašto. Posle nedelju dana je umro.
Bile smo male. Mlade. Po 25 godina.

Nego, nisam htela o tome. Htela sam nešto drugo. Mislim na tog malog u tvom stomaku. Kad će? Možda večeras, ako već sad nisi sjurila taxijem u bolnicu. Postala si lik iz filma. Sama, sama u stanu, sa tortom od pelena u rukama, stomakom od kojeg ne vidiš stopala, niti možeš da isečeš nokte na njima, kao i misao o brijanju pred porođaj. O tome sam ja mislila.

E, moj tata se nije trudio nečemu da me nauči. Uvek me je puštao sama da izaberem. Nikad se nije poneo prema meni strogo i "datikažetata" pedagoški, da me posadi ispred sebe i da krene da razlaže i oblaže. Ne. Nikad. A ceo život kukam zbog toga što nije, ali hvala bogu te nije, jer da jeste bila bih ljuta na njega čini mi se eto i sad sa 36 godina u dupetu. 36.

Jedinac je napunio 36 pre neki dan.
Danas nemam ružičaste naočare. I nikud ne bežim. Tu sam gde jesam, u pravo vreme, na pravom mestu. Hvala bogu na tome. Znaš da sam ono onda kad sam nosila stomak i u njemu Milicu u stvari pobegla? Od svega. Od palanke. Malo p. Ok. Igramo se malo.
Mislila sam da moram da odem, silom ili milom, ispalo je milom, ali pre će biti silom. Smislila sam tad da ću svojim begom, odlaskom sve rupe zatvoriti, kao i svoju Pandorinu kutiju, te da ću sve probleme u glavi rešiti. Zatvoriti, rešiti?
Infinitivci. Infinitiv. Ti ga upotrebljavaš često.
Jedinac i ja stalno imamo te takozvane lingvističke razgovore.
Miličino ili Milicino?
Slavičino ili Slavicino?
Jedinčevo ili Jedincevo?
Koncentrisati se ili skoncentrisati se?
Razočaranje ili razočarenje?
Elem, grad palanka nije bio problem, problem je bio u meni natruloj gnjiloj krušci.
Znaš. Mogu sad nad tim da se raskezim od uva do uva. Više nisam ta koja beži. Kroz ružičaste naočare sam gledala svoj beg, zamišljala kako vozim neki reno 4 od barande do palanke. Crveni. Reno. Četiri. Moj otac ga je jedno vreme vozio, ali uvek se gasio kad padne veća kiša. Kablovi.
I vozim tako Renoa. Menjač onaj blesav. Ja isto. Slušam Tracy i vozim. Zamišljam da svaki vikend odlazim kod svojih sa detetom u palanku...autoputem Beograd Niš jezde dve ženske, jedna velika, druga beba.
Kako trulo. I kako sam se zajebala u zamisli.

Ako si pozvala taxi da te vozi do bolnice drž se. Pomoli se bogu za snagu da najzad upoznaš svoju bebu. Evo i ja ću. S tobom i kosmosom online i wireless.

Digresija!! Nemam ružičaste naočare. Lepo je lepo mi je sad. Posle 100 godina. A niko se nije borio za ljubav. Niti je tražio. Desilo se. I svesna sam da može da pođe naopako.
Nego, nisam htela o tome naširoko. Mogu sad da ti pričam i o braku dok je lepo, kad nastaje čudno, pa ružno. Viđala si to. Ali, doživela si nešto krajnje konfuzno, bunovno i pitam se kako izlaziš na kraj sa tim? Čini mi se dobro. Valjda zbog Pavla. Tog malog koji će ako zakasniš biti rođen u taxiju.

E? Ti znaš da ja uvek pričam o ljubavi iz ljubavi, ali ne volim da je napišem. Tu reč. Nekako skrnavno je. I nekako osećam to ne sme ni u priči ni u pisanju da se koristi. Ali, pričam ti o tome. Jer danas je neki poseban dan. Mislim da je mali na putu, ako ne već u taxiju.
To sam htela da ti kažem.
Da te veliki Pavle gleda odozgo i osmehuje se. Garant.

The virgin Mary had a baby boy