Svet malih i velikih

Iskreno?

Većina ljudi predstavlja naš mali pakao.

I iz vrlo ličnog ugla juče shvatim da sutra neću moći dalje. Nako isto. Istim intezitetom. Ma ikako. Da počinjem da se gušim. Da dobijam grižu savesti, ali i da nešto oduvek znam, ali zaboravljam. Da se najbolje sama o sebi brinem.

Rekla bih nešto o nesanici. Ne treba je lečiti, nema svrhe. Ja nisam osoba koja može uvek da zaspi. Niti sam od onih koji odmaraju svoj organizam popodnevnom dremkom. Nisam. Nemam tih petnaest minuta nesvesti. Nisam ih imala ni kad su mi ruke padale od umora. Jedno vreme, kad se mala žena rodila nisam uopšte spavala. Tri puna meseca. Onda sam postepeno padala u san po ceo sat. Pa dva, pa tri. Pa finalnih četiri. Četiri sata mi je bilo dovoljno da bez muke isteram dan. I tako mesecima po četiri. Na njih sam gledala kao na maratonsku trku koju sam uspela da istrčim i pobedim samu sebe. U toj trci stanje duha govorilo je jedno, a organizam drugo.

Mnogo kasnije digla sam ruke od borbe sa nesanicom. Tako sam počela ponovo da spavam, ali i da sanjam. Sanjala sam noćas celih 10 sati. Moj prijatelj S. rekao bi sad nešto o snovima.

Mala žena kaže: „ Bela boja ništa mi ne znači, jer je papir beo.“, dok boji vodenim bojicama.

„ Nemaš pojma.“, kažem joj.

Tako pričamo. Gleda me. Onda ona optrči krug po sobi i pootvara sva vrata. Zna da ću da poludim. Osećam potrebu da zauzmem neki stav, ali ne baš uvek, možda kad baš treba ili mora. Ne to, ne tako, valjda kad osetim? Budem okej s tim. Vaspitanje po principu pogodaka i promašaja. I intuicije. Knjige, pedagogija lako padaju u vodu kad imaš posao s živim bićem.

„ Šta misliš o tome što si rekla da je ovo prelepo?“, gleda u svoj vodenoobojeni crtež.

„ Pa mislim da je okej.“, nezgrapno odgovaram i pritom sebe zamišljam kao veliku brkatu ženu sa 116 sukanja koja samo puši i smrdi.

Svet malih je veliki. Oni ulaze u dnevne sobe dok odrasli pričaju o koječemu i slušaju te glasove, gledaju te grimase i gestikulaciju tela.

Veliki posle kažu: „Kako fino dete“, a dete posle kaže: „Mama, oni me nisu videli!“

Svet velikih je mali svet.

Po dolasku male žene iz barande, pronašla sam fotografiju koja je ležala u kesi između Smokija, Jafe, grisina i čokolade. Donela je uramljenu fotku na kojoj su ona i njen tata. Prvo je pokušala da je stavi gore na teve, a kad nije uspela u tome, onda među crvene šolje. I tako.